Zimski uspon na Besnu kobilu

Ideja za penjanje na Besnu kobilu rodila se jednog jesenjeg dana, kada je sa vrha Strešer pogled pucao ka okolnim vrhovima. Čitajući putopise ta ideja je prerasla u plan koji se, evo ovog martovskog dana, ostvario. Vremenska prognoza nije bila sjajna. Moguća kiša, sneg, niska temperatura...Bez obzira, krenuli smo put planine, plašeći se da penjanje neće biti moguće, ali da ćemo bar videti okolinu, planinarski dom i uživati u prirodi.

Put, od Niša prema Vranju, skretanje pre Vranjske banje prema Krivoj Feji. Dočekala nas je prelepa priroda, interesantna sela. Vozeći se prema planinarskom domu počeli su da se pojavljuju vrhovi pod snegom. Put je vijugav i veoma atraktivan za vožnju. Kao što smo i mislili dočekao nas je sneg. Ono čega se nismo setili je da se na vrhu nalazi repetitor i da staza do njega ipak mora biti prohodna. 

Bilo je snega ali je bio utaban i odličan za hodanje. 

Moram da priznam da je penjanje na Besnu kobilu jedno od lepših pešačenja na kome sam bila. Možda zbog snega, sunca ali sam sigurna da je i priroda učinila svoje. Neverovatni oblaci, nebo, sve je činilo ovu avanturu drugačijom.

Dužina staze od planinarskog doma do vrha je oko 5km. Visinska razlika koja se predje je oko 450m i vrh je na 1923m. Staza nije teška i većim delom pešačenja se vidi vrh. Teorijski se do vrha dolazi za oko 1.5h ali nama je trebalo oko 2.5h. Možda zbog snega, mada smo dosta vremena trošili i na slikanje i prosto uživanje u pogledu i okolini. Poslednji kilometar je najgori. Vrh je sve vreme ispred vas, deluje blizu a sporo ide. 

U povratku je sneg bio mekši pa je bilo malo teže za hodanje ali nije bilo strašno i za oko 1.5h smo se spustili. 

Put nazad nas je vodio do Vranjske banje gde smo prespavali. I sledećeg dana obišli Vranje. Neverovatan vikend i neverovatna planina koja mora da se ponovi i doživi u drugom ruhu, kada ozeleni. Sigurna sam da će nas i tada ostaviti bez daha.

Na obroncima Jastrepca - Bela stena

 

Jastrebac je za mene bio otkriće. Otkrila sam ga jednog letnjeg dana, slučajno. Došli smo da vidimo šta ima, popili kafu i rešili da se vratimo i bolje se upoznamo sa ovom planinom.

Ovog puta je bio prvomartovski dan, odlične temperature za pešačenje. 

Za prvo pešačenje biramo najpoznatiju stazu, preko vidikovca, Sokolovog kamena do Bele stene.

Polazak je od planinarskog doma do koga se može doći automobilom i snabdeti vodom. Prodje se desno pored doma i odmah upada u oči ogroman planinarski znak gde treba ići. 

Staza je odlično markirana. Put vodi kroz šumu i samo pešačenje je prelepo jer mislim da je ova šuma jedna od lepših koju sam videla. Čak i u ovo doba, kada još nije ozelenela, je prelepa. 

Prva tačka na koju se nailazi je fenomenalan vidikovac i prva pauza za uživanje.

Put nastavlja kroz šumu do sledeće tačke, Sokolovog kamena, prepoznatljivog po sokolu kao čuvaru ove prirode.

Opet nastavak kroz mističnu šumu koja se ispunila maglom i dala puno materijala za fotografisanje.

Konačno izlazak na Belu stenu i 1256m nadmorske visine. Pogled na Kruševac su nam sakrili oblaci ali nisu smanjili uživanje.

Staza je srednje teška zbog konstantnog uspona. Savladava se nadmorska visina od oko 800m za oko 3,5 sata ili više ako se duže zadržavate na prelepim vidikovcima. Povratak nije manje naporan zbog velike nizbrdice i traje oko 2-2,5 sata.

Na Jastrebcu se nalazi hotel Jastrebac Lake Resort (Trajal) gde smo rešili da prespavamo i provedemo i sutrašnji dan. Cena sobe za dve osobe sa doručkom je 5.200 dinara i odlično je za jednu noć. Rucak, okrepljenje i doručak na terasi pored jezera ulepšao je celokupni doživljaj.

Sledeća priča, nova staza, jer se Jastrepcu morate vratiti.