Rtanj i ja

Legende, mitovi, energija, vanzemaljci, savršen geometrijski oblik a pre svega uzbudljiva lepota prirode je dovoljan motiv i izazov da se krene u osvajanje ove planine. Meni je pre svega izazov da se popnem na najviši vrh Šiljak planine Rtanj bio pogled sa vrha o kome svi pričaju. Mozda i ta nota misterije koja negde stoji i čini ovu prirodnu piramidu tako tajnovitom.
Penjanje na Rtanj je, što se tiče onog praktičnog dela, vrlo lako. Sve je dobro obeleženo, prvo putokazima a onda i planinarskim znakovima. Na ovu planinu je moguće popeti se raznih strana. Severna strana je, kažu najlepša i najzahtevnija. Najčešće se penju planinari sa južne strane, iz pravca sela Rtanj i etno sela Balašević. Najlakše je iz pravca sela Mužinac.Odlučili smo se za ovaj pravac jer nismo u sjajnoj kondiciji a  iz pravca Niša ovo je najkraći put.

Znači, iz pravca Niša prema Sokobanji skreće se levo prema Trgovištu i Vrmdži. Zatim se odvaja desno na raskrsnici prema selu Mužinac. I na kraju putokaz pokazuje skretanje levo za Rtanj. Prelazi se na makadamski put koji je odličan i kojim može da se dodje do samog početka pešačke staze kod improvizovane kafanice, kuće sa mogućnošću da se odmori i jede kada radi, verovatno u letnjoj sezoni kada i ima više planinara. Mi nismo uspeli da dodjemo autom do ove tačke jer smo naišli na sneg na putu. Ostavili smo automobil oko jedan kilometar dalje. Kod ove kuće se nalazi putokaz prema vrhu koji vodi levo a u samom podnožju vrha koji se zagonetno izdiže. Obronci su bili pod snegom i delovali još izazovnije nego inače.

Put vodi dalje i na oko 3 kilometara dolazi se do samog podnožja i putokaza odakle počinje pravo penjanje. Ovde se staza spaja sa stazom koja vodi iz sela Rtanj. Nailazili smo na sneg a i vetar je bio sve snažniji. Na žalost jutarnje sunce i bistar dan je počeo da se puni oblacima i vidik koji je postajao sve lepši nije bio onako bistar kao što je trebalo. Svakim predjenim metrom i korakom sve više lepote se ukazivalo pred nama. Pod nogama polje krokusa kao da je neko namerno posuo put kojim idemo. Vrhovi Suve planine, Stara planina, Sokobanja, deo Bovanskog jezera....Kažu da se vide vrhovi Kopaonika kada je dobra vidljivost.

 Moram da priznam da je uspon prilično veliki ali pravili smo česte pauze tako da smo, predvidjeno vreme da se predje oko 3 kilometara do vrha Šiljak za 1 sat i 20 minuta, mi dosta premašili. Visinska razlika od 1000 metara nije mala. Ali eto konačno obrisa kamenja koji znače da smo blizu vrha na kome se nalaze ostaci kapele koja je izgradjena u čast nekadašnjeg vlasnika rudnika uglja u podnožju Rtnja.

Izlazak na vrh je ispunio sva moja očekivanja. Počevši od misterioznosti, lepote, posebne energije koja neobično deluje. Vetar je bio izuzetno jak. Jedva sam fotografisala koliko je nosio, tako da je boravak na samom vrhu bio kratak.
Silazak istim putem je bio prilično težak zbog nagiba. Sve vreme sam bila pod utiskom onoga što sam doživela. Nije neobično što je ova planinarska tura toliko popularna mada smo sreli malo planinara ovog puta.
Na kraju ovog planinarskog doživljaja šta reći?! Lepo, izazovno, misteriozno, veličanstveno, uzbudljivo, zagonetno....! Koliko se pešači? Može da se predje staza za tri sata ili četiri, mi nismo gledali na sat. Išli smo polako, odmarali, uživali, pili kafu, jeli.
Posle ukupno predjenih 15 kilometara nema umora, samo osećaj prijatnosti i uzbudjenja. Ima nečeg vanzemaljskog u tome!