Zimsko prolećni utisak koji je ostavilo Vrmdžansko jezero je definitivno bio jak jer je želja da se vratimo na ovo mesto bila velika. Visoka temeratura i želja da se bude negde pored vode naterala nas je da ponovo krenemo put jezera. Prolećna slika zaledjenog jezera je bila još u glavi ali se postepeno topila sa svakim stepenom visoke temperature napolju.
Poznati put koji je vodio do Bovanskog jezera pa dalje prema Sokobanji. Na desetak kilometara pre Sokobanje putokaz pokazuje smer levo ka selu Vrmdži i odatle dalje ka jezeru. Kada se završi asfaltni put ide se makadamskim putem još 2,5 km koji smo u predhodnoj poseti prešli peške. Ovog puta kolima smo došli do samog jezera. Na oko kilometar pre jezera je Etno vodenica - etno restoran, zanimljivo mesto gde može da se pojede nešto, kupi brašno.
Sačekala nas je idilična slika malog, ovalnog jezera, oivičenog travama u podnožju prelepog Rtnja. Nekoliko klupa, dva suncobrana sa stolovima, kante za otpatke, pokošena trava...uredjeno i lepo. Malo ljudi na jezeru nas je na neki način obradovalo jer je značilo mir i opuštanje u ovoj lepoj prirodi.
Postavljanje stočića, stolica, zabačen štap (rekreativno), skuvana kafa, hladno pivo i uživanje je počelo. I vatrica je uskoro zapaljena, valja se nešto i pojesti. Kupanje je bilo neizbežno, nešto zbog vrućine ali ipak zbog lepe, tople i čiste vode.
Onda su počeli da dolaze ljudi, verovatno gosti smešteni u selu ili u Sokobanji.
Na žalost našu idilu je prekinula žena iz grupe koja je došla na jezero na kupanje koja je smatrala da ima monopol na mesto na jezeru. Izgleda da smo se mi smestili baš tu gde se ona kupa. Mislila je da zbog toga što izgleda učestvuje u uredjenju jezera ima i monopol na jezero i veliko nepoštovanje prema drugim ljudima. Mislim, svaka čast na uredjenju, svaka čast onima koji vole prirodu i koji se brinu o njoj. Ali, priroda nije ničije vlasništvo. Oduvek sam volela prirodu i uživala u njoj. To znači da gde god sam otišla to mesto sam ostavila u najboljem redu, netaknuto, nekada čak i bolje nego što je bilo jer se često desi da lepa mesta budu puna otpada nesavesnih ljudi.
Na žalost bahatost i oholost jedne osobe malo je pokvarila predivan utisak jednog divnog, malog mesta. Ljudi koji se brinu o prirodi moraju da znaju da to nije njihovo vlasništo. Moraju da znaju da tu dolaze i oni koji čuvaju i oni koji ne brinu o njoj. Zato treba ceniti one koji dolaze iz velike ljubavi jer oni vode računa o toj prirodi.
Bez obzira na loše iskustvo Vrmdžansko jezero je predivno mesto koje treba videti. Ceo kraj, crkvu, etno muzej, vidikovac, živopisnu reku i na kraju ili na početku samo jezero kao pečet svemu ovome.
I na kraju neprijatnost koja se desila potpuno je nestala na putu nazad i prelepom pogledu na okolinu i na Sokobanju u daljini.
U svakom slučaju preporuka je da posetite ovo mesto u bilo koje godišnje doba. Eto ideje za pešačenje, kupanje ili jednostavno uživanje.
Ovo je trebalo da bude priča o jednom jezeru, o jednom mestu gde je lepo provesti dan, o biseru prirode koji treba videti, o lepoti našeg kraja i naše zemlje. Ali sam morala da ukažem na ružnu stranu onoga što nije priroda a to je bahatost i nekultura čoveka.
Нема коментара:
Постави коментар