Zimski uspon na Besnu kobilu

Ideja za penjanje na Besnu kobilu rodila se jednog jesenjeg dana, kada je sa vrha Strešer pogled pucao ka okolnim vrhovima. Čitajući putopise ta ideja je prerasla u plan koji se, evo ovog martovskog dana, ostvario. Vremenska prognoza nije bila sjajna. Moguća kiša, sneg, niska temperatura...Bez obzira, krenuli smo put planine, plašeći se da penjanje neće biti moguće, ali da ćemo bar videti okolinu, planinarski dom i uživati u prirodi.

Put, od Niša prema Vranju, skretanje pre Vranjske banje prema Krivoj Feji. Dočekala nas je prelepa priroda, interesantna sela. Vozeći se prema planinarskom domu počeli su da se pojavljuju vrhovi pod snegom. Put je vijugav i veoma atraktivan za vožnju. Kao što smo i mislili dočekao nas je sneg. Ono čega se nismo setili je da se na vrhu nalazi repetitor i da staza do njega ipak mora biti prohodna. 

Bilo je snega ali je bio utaban i odličan za hodanje. 

Moram da priznam da je penjanje na Besnu kobilu jedno od lepših pešačenja na kome sam bila. Možda zbog snega, sunca ali sam sigurna da je i priroda učinila svoje. Neverovatni oblaci, nebo, sve je činilo ovu avanturu drugačijom.

Dužina staze od planinarskog doma do vrha je oko 5km. Visinska razlika koja se predje je oko 450m i vrh je na 1923m. Staza nije teška i većim delom pešačenja se vidi vrh. Teorijski se do vrha dolazi za oko 1.5h ali nama je trebalo oko 2.5h. Možda zbog snega, mada smo dosta vremena trošili i na slikanje i prosto uživanje u pogledu i okolini. Poslednji kilometar je najgori. Vrh je sve vreme ispred vas, deluje blizu a sporo ide. 

U povratku je sneg bio mekši pa je bilo malo teže za hodanje ali nije bilo strašno i za oko 1.5h smo se spustili. 

Put nazad nas je vodio do Vranjske banje gde smo prespavali. I sledećeg dana obišli Vranje. Neverovatan vikend i neverovatna planina koja mora da se ponovi i doživi u drugom ruhu, kada ozeleni. Sigurna sam da će nas i tada ostaviti bez daha.