Vrmac - brdo sa mirisom mora

Vrmac je brdo i poluostrvo u Boki. Nalazi se izmedju Kotorskog i Tivatskog zaliva i deo je planine Lovćen koji se završava moreuzom Verige. Ako letujete u ovom delu Boke pogled će vam svakodnevno biti zalepljen za njegove zelene strane. Najviši vrh je Sveti Ilija - 765 metara a njegova zanimljivost se ogleda sem u prelepom pogledu na dva pomenuta zaliva i u ostacima austrougarske tvrdjave Vrmac, starog puta i mnoštvo ostataka gradjevina iz tog vremena.
Penjanje na Vrmac je sigurno prijatnije na proleće ili jesen ali pošto se u Boki nalazim uvek preko leta, odnosno na njegovom kraju, biram neki od malo "lošijih" dana zbog vrućine. Do vrha Sv. Ilija može se doći iz Kotora, serpetinskom stazom. Staza je prelepa jer se svakim predjenim metrom pruža sve lepši pogled na Kotor i zaliv. Ovaj u stvari stari, austrijski put je povezivao Kotor sa tvrdjavom Vrmac. Kada se podje iz Kotora prema prevoju Trojica na prvoj oštroj krivini, desno vodi staza prema tvrdjavi.

Do tvrdjave se može doći i autom. Krene se od Kotora prema tunelu i pre tunela se skrene desno, prema prevoju Trojica. Na prevoju se ponovo ide desno, uskim asfaltnim putem koji vodi na Vrmac. Pošto smo pre dve godine do tvrdjave došli peške a zbog vrućine smo odustali od pešačenja do vrha Sv. Ilija, ovog puta smo autom došli do tvrdjave da bi iskoristili svežinu jutra za šetnju po obroncima ove interesantne planine.
Čim se malo odvoji od Kotora pruža se prelep pogled sa vidikovca na prevoju Trojica.

 Kada se skrene na put prema trvrdjavi vidi se Tivatski zaliv.

Od prevoja Trojica do tvrdjave Vrmac ima oko 3,5 km. Put je u solidnom stanju. Tvrdjava Vrmac je izgradjena 1860 god. i dugo je bila najmodernija tvrdjava u Kotorskoj pomorskoj luci. Šteta je što je zapuštena i što jedino može da se nasluti njena lepota i značaj. Slike su od pre dve godine jer je sada nismo obilazili.

Pošto smo ostavili auto kod tvrdjave krenuli smo ostacima austrijskog puta prema vrhu. Put vodi u početku kroz šumu i veoma je prijatan za hodanje. Na samom početku pešačenja naišli smo na ostatke objekta koji pripada ovom utvrdjenju. Naravno u vrlo zapuštenom stanju.

Povremeno se iz šume probije pogled čas na jedan pa na drugi zaliv.

Uskoro staza izbija na čistinu i vodi do antene za mobilnu telefoniju. Pogled je sve lepši i lepši.

Staza nastavlja dalje, po samom obronku sa pogledom na oba zaliva. U podnožju vrha nalazi se zaravan odakle put nastavlja pravo prema Tivtu a desno se odvaja staza prema vrhu. Opet se nailazi na ostatke rovova koji su služili za odbranu u sklopu austrijskog utvrdjenja. Vrlo brzo posle kratke uzbrdice vidi se napušteni objekat koji ukazuje da smo stigli do cilja.

A onda se ukazao pogled koji nas je oduševio.

Penjanje na vrh Sv. Ilija je pre jedna dobra šetnja nego ozbiljno pešačenje. Može da se kaže da je laka tura ako je temperatura pristojna. Po vrućini se pretvara u tešku stazu. Sa 480 m., na koliko se nalazi tvrdjava Vrmac, penje se na 765 m. Dužina staze je 5,3 km i potrebno je oko 2 h da se popne i nešto manje da se sidje. Staza je dosta kamenita što malo otežava hodanje. 

Mislili smo da smo usamljeni u našoj jutarnjoj šetnji ali smo prilikom povratka sretali grupice ljudi, uglavnom stranaca. Lepota ove avanture je u posebnom doživljaju planine sa mirisom mora.

Padine Vrmca su i dalje privlačile moj pogled gde god da sam se nalazila, u Ljuti, Perastu, Orahovcu ali sam sada tačno znala šta i gde gledam.